Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Свету мученицу Харитину и свештеномученика Дионисија.

Као сироче у дјетињству би посвојена од некога угледна човјека и хришћанина Клаудија, који је васпита као своју рођену кћер. Харитина бјеше кротка, смјерна, послушна и ћутљива. Учаше се закону Божјем дан и ноћ, и завјешта се проживети вијек у дјевству као права невјеста Христова.

Но како Харитина и друге обраћаше вери Христовој, чу за њу намјесник цара Диоклецијана, неки Дометијан, и посла војнике, те је узеше од њенога поочима и изведоше пред суд. Упита је судија: „Истина ли је, дјевојко, да си хришћанка, и да и друге обмањујеш приводећи их тој нечестивој вјери?” Одговори Харитина храбро: „истина је, да сам хришћанка, а лаж је, да друге обмањујем, него заблуделе изводим на пут истине приводећи их Христу мојему”. Зли судија нареди, те јој косу ошишаше и жар на главу посуше. Но Божјом силом дјевица би сачувана. Бацише је у море, но Бог је избави из мора. Везаше је за точак и почеше окретати, али ангел Божји устави точак и Харитина оста неповређена. Тада пакосни судија посла неке развратне младиће, да је оскврне. Страхујући од бешчешћа св. Харитина помоли се Богу, да јој прими душу пре него би они развратници оскврнили њено тело дјевојачко. И док се клечећи мољаше Богу, изиђе душа из ње и пресели се у бесмртно царство Христово.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Харитина, зове силним гласом: “Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живјела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.” Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Извор: Википедија

Свештеномученик Дионисије, епископ Александријски. Рођен у Александрији од знаменитих незнабожачких родитеља и васпитан на грчкој философији, потом и код Оригена. Као младић прочита посланице апостола Павла, повјерова у Христа и крсти се од Димитрија тадашњег епископа у Александрији. 247. год. постане епископ у истом том граду и послужи Богу и народу Божјем као прави пастир, и то под врло мучним околностима. Споља црква бјеше гоњена од незнабожаца, а унутра раздирана од јеретика. При том још удари чума, која сатираше људе кроз неколико година. Три године проживје ван Александрије, склоњен вјерним, да не би прије времена погинуо. За те три године он је писао многе посланице и друге саставе пастви својој, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Међу његовим списима налазе се и неколики канони, које је црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао црквом 17 година и упокојио се 265. год.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 18 / 05 октобар.