Полазак дјеце у школу већ сада је ударна тема која прожима предшколске установе као и породичне домове. Овакав догађај представља ново животно искуство како за малишане тако и за родитеље. Као такво, са собом носи многа позитивна искуства, али и надолазеће тешкоће које је неопходно превазићи.

За разлику од дјетета које је већим дијелом несвјесно надолазећих промјена усљед заокупљености игром и маштањем, родитељи често изражавају забринутост јер су они највећим дијелом одговорни за адекватну припрему дјетета за школу. Куповина уџбеника, набавка прикладне обуће и одјеће, недовољна упућеност у очекивања учитеља на које ће дијете наићи, како ће се дијете уклопити у погледу друштвене сфере и сл. ­­­­­―  мисли су које оптерећују родитеље. Притисци и тензије које их оптерећују, често се пренесу, те непотребно оптерете и саму дјецу.

Многобројна истраживања чак су и потврдила како се родитељи теже прилагођавају поласку у школу него дјеца. Никако не би требало да плашимо дјецу школом и развијамо им негативне ставове према школи реченицама:

„ Е, видјећеш ти када пођеш у школу!“

„ Нема тамо играња, само учење и задаће сваки дан!“

„ Видјећемо хоће ли ти учитељица толерисати такво понашање!“ и сл.

Такође, не би требало отићи ни на другу страну континуума гдје би дјеца схватила школу превише опуштено, као мјесто гдје ће се искључиво играти и склапати пријатељства. Дакле, најповољније би било пронаћи неку златну средину између одговорности, слободе и обавеза. Другим ријечима, потребно је мотивисати дијете причајући му о одређеним школским активностима, представљајући му учитеља/учитељицу као особу од повјерења, напомињући му могућност склапања нових пријатељстава и сл.

Такође, дјетету би требало улити самопоуздање, охрабрујући га, хвалећи га за ствари у којима је добро, предочавајући му да није „смак свијета“ уколико нешто не буде знало, јер то је ипак школа и тамо иде да научи, а како каже наша пословица ― нико се није научен родио. Од велике је важности дјетету показивати да смо поносни на њега и његова достигнућа. Пожељно би било, у складу са могућностима, дјетету обезбиједити његов кутак за учење. Оно би требало имати свој  радни сто и одговарајућу столицу, да просторија у којој учи буде адекватно освијетљена, да посједује сав школски прибор итд.

Наравно, значајно је напоменути како је за правилно савладавање ове фазе значајан однос на релацији родитељ―дијете од раног периода развоја, те како ништа није могуће постићи техником пет до дванаест.

Концентрација, пажња, оријентација у простору, препознавање, разврставање и именовање предмета и бића, детаља око себе родитељи могу развијати код дјетета пролазећи са њим кроз различите облике свакодневних активности. Све овакве активности требало би спроводити спонтано, без наметања, те их што више прилагодити дјечијој игри, како би стимулација била што успјешнија.

Важно је нагласити како се родитељи често оптерећују постигнућима друге дјеце, нпр.: „Јао, мали  комшиничин зна читати и писати, броји до 100, а овај мој весељак, ништа!“  У погледу ове проблематике, мислим да је неопходно написати како је много битније дијете припремити у неким другим сферама, подстицати његов социо-емоционални развој, развијати позитивну слику дјетета о себи, подизати на већи ниво праг толеранције на фрустрацију код дјетета, развијати самосталност, дисциплину, радне навике, упорност, спремност на сарадњу и сл. Све остале вјештине дјеца лако усвајају поласком у школу и нема потребе да се „форсирају“.

Значајно би било дјетету саопштити „како стоје ствари“, да школа није вртић, да ће остајати дуже него у вртићу, да га сљедују одређене одговорности и обавезе, научити га правилном изражавању и опхођењу. Уколико се дијете иначе теже сналази у новонасталим ситуацијама, можете га прије поласка у школу одвести да види како изгледа учионица, ходници и остале просторије школе у којима ће боравити.

Дјетету би требало скренути пажњу да ће тамо бити упоређивано са својим вршњацима, те да њихов успјех неће утицати на родитељску љубав.

Зашто је све ово важно и како ће дијете прихватити школу заиста много зависи од првог  његовог доживљаја школе, па се неријетко се први доживљај школе посматра као прекретница за цјеложивотно одгајање и образовање.

Међутим, дјететова припрема за школу није једини услов да се оно навикне на школу и школске обавезе, даље битну улогу заузимају учитељи/учитељице који такође требају посебну припрему и организацију у вођењу ђака првака кроз, за њих непознат, школски свијет.

На крају, пожељно би било да у будућности васпитно-образовне институције организују различите обуке за родитеље и учитеље, уско везане за пружање смјерница за полазак дјетета у школу.

Ана Паровић, дипломирани психолог