Студија скоро триста древних скандинавских генома открива изворе генетског поријекла Викинга.

Кости и зуби древних Скандинаваца ископани из гробница, потопљени ратни брод и мјеста насилног масакра помогли су међународној групи научника да направе до сада незабиљежену слику викиншке културе у региону.

Истраживачи су анализирали древну ДНК у размаку од 2000 година скандинавске историје како би добили свеобухватан поглед на кретање народа у Сјеверној Европи током викиншког доба, прије више од једног миленијума. Ови геноми су међу новим средствима за разумијевање и истраживање историје и насљеђа Викинга.

Закључци објављени у четвртак у угледном часопису „Сел“ показују да је талас досељеника који долазе у Скандинавију са британско-ирских острва и источног балтичког региона увео нове генетске информације у викиншку популацију.

„Такозвано викиншко доба увијек је било схваћено као вријеме кретања, али начини на које је то схваћено су се промијенили“, рекао је Нил Прајс, професор археологије на Универзитету Упсала, који није био укључен у истраживање. „Некада смо говорили о ‘викиншкој експанзији’, у којој су се древни Скандинавци некако отиснули у шири свијет у потрази за преносивим богатством, трговачким контактима“.

Ипак, генетске студије као што је ова, рекао је др Прајс, помажу да се покаже да је „ово био свијет кретања у свим правцима – у Скандинавију, као и ван ње“.

Једно од најбољих објашњења за нова открића било је да су Викинзи дјелимично упадали у просторе око Скандинавије како би стекли робове, како сматра Марк Колард, еволуциони антрополог са Универзитета Сајмон Фрејзер у Британској Колумбији, који није био укључен у студију.

„Из археолошких артефаката и историјских докумената јасно је да су они такође заробљени“, рекао је он, додајући да нова студија показује да је број робова које су Викинзи вратили у Скандинавију био довољан да утиче на генетски састав региона.

Студија је такође открила да су у то вријеме прије свега жене премјештене у Скандинавију, и то са истока – што „сугерише да су Викинзи можда преферирали жене и дјевојке као робове“, рекао је др Колард.

Неки од људи који долазе у Скандинавију можда су били и хришћански мисионари или монаси који су добровољно имигрирали, као и дипломате и трговци, каже Андерс Гетерстром, коаутор нове студије и професор молекуларне археологије на Стокхолмском универзитету.

Али ове придошлице у Скандинавији нису процвјетале, показала је генетска анализа. Тим доктора Гетерстрома погледао је скоро 300 древних генома појединаца који су умрли у периоду од почетка првог вијека па до средине 19. вијека, а откривени су на археолошким локацијама и гробницама широм Шведске и Норвешке. Они су потом те геноме упоредили са генетским подацима више од 16.600 појединаца који тренутно живе у Шведској, Норвешкој и Данској.

Истраживачи су открили да је послије викиншког доба дошло до запаженог пада балтичког и британско-ирског генетског насљеђа међу Скандинавцима. Иако и данас опстаје неки њихов генетски утицај, то „није онолико колико бисмо очекивали“, рекао је др Гетерстром.

„Једини вјеродостојан начин на који могу то да објасним јесте да многи од тих људи који су дошли у Скандинавију током периода Викинга нису градили породице и нису били успјешни у добијању дјеце као људи који су већ живјели тамо“, додао је он.

Док је древна ДНК кључна за стварање јасније слике о историји региона, зуби и кости који садрже такве генетске информације су ограничени. Проналажење таквих остатака који датирају из ране викиншке ере је незгодно, јер је кремација била уобичајена традиција сахрањивања у Скандинавији у то вријеме, каже др Гетерстром.

„Тако да свака гробница на којој добијамо ДНК одступа од онога што је било уобичајено“, рекао је он, додајући да вјерује да анализа његовог тима још увијек „исправља већу слику“ због великог броја генома који учествују у томе.

Закључци студије треба да буду ублажени идејом да ових 300 древних генома можда није потпуно представник укупне популације региона, каже Елен Кристин Риорвик, генетичарка норвешког Института за јавно здравље, која није била укључена у истраживање.

Многи геноми коришћени у новим анализама прикупљени су од појединаца откривених на гробљима, гробним пољима и црквеним двориштима. Међутим, неки узорци дошли су и од људи који су погинули у необичним околностима – укључујући морнаре са шведског ратног брода који је потонуо код југоисточне обале земље 1676.

„Поставља се питање колико се то може назвати геномом популације за разлику од некако много малих вињета“, рекао је др Риорвик.

Извор: www.wsj.com

Фотографија: www.wsj.com