Већина оних који су прекјуче преспавали Литургију и пробудили се са благом дилемом да ли да се маскирају у зомбија, вампира или какву другу сподобу, вјерујем да нису кадри да сагледају ширу слику стварности која се не пројектује, барем не на тако „занимљив” начин као стварност њихових „јунака” заточених у ружичастим утврђењима разврата и блуда, на друштвеним мрежама и таблоидима.

Човјек је биће избора. Управо на томе се заснива његова слобода по којој се тако очито разликује од свих других створења. Сваки дан пред нас ставља нове и све веће изборе. И прекјуче смо имали један такав избор – између Литургије и спавања, између светог Луке и “Ноћи вјештица”. Бирамо и данас. Бирамо и опредјељујемо се за истинске јунаке нашег доба. Још их има. Оне који оличавају наше сопствене вриједности и принципе на којим желимо да градимо садашњост и будућност нас самих. Ипак, тај избор је много важнији него што се то чини на први поглед јер се на врло конкретан начин односи и на наше потомке. Данас одлучујемо да ли ће за коју деценију бити поносни на нас или ће нас се стидјети.

Србине мој, и твоју Кућу потпаљују, само су те убиједили да то раде за твоје добро, да је тај стил градње изашао из моде, да одудара од западног стандарда, да више није исплативо да се улаже у њено одржавање и реновирање, да су јој зидови и темељи испуцали, да би се свакако, сама од себе, срушила. Повјеровао си им. Зато и не гасиш тај пламен, него нијемо и незаинтересовано стојиш са стране, јер, и то су те научили, није баш најпожељније говорити о њеној негдашњој љепоти и угледу, њеној историји, жртви коју је поднијела, славним домаћинима које је изњедрила, генерацијама које су је у сузама, зноју и крви бранили, одржавали и, с времена на вријеме, главом плаћали њено постојање у невакту на немјесту. Убиједили су те да треба да градиш нову кућу. Модернију. По њиховом пројекту. Пристао си. Барем ми се чини да добрим дијелом јеси.

Јасно ти је, ваљда, да је Кућа – Србија, стил градње – светосавски, темељ – Косово, домаћини – кнежеви и цареви овјенчани ореолима непролазне славе.

Славећи “Ноћ вјештица” умјесто Лучиндана, свима си им се наругао, све их за срце ујео. Опамети се, Србине мој! Није још касно. Ваљда није.