На Сајму књига у Београду, 25. октобра је представљена књига „Борба моја за животе других: сјећања 1992-2020“ ратног хирурга и директора ратне болнице Kасиндо, у тадашњем Српском Сарајеву, доктора Славка Ждрала, који је истакао борбу и допринос српских здравствених радника у одбрани Републике Српске и борби за животе.

Ждрале је на промоцији на штанду Републике Српске, истакао да су српски здравствени радници у Сарајевско-романијској регији у то вријеме били борци, заједно са српским борцима у рововима и да су дали изузетан допринос одбрани Републике Српске.

Он је навео да његова књига која је објављена у издању зворничке „Еурографике“, говори и о појединачним трагедијама, о борби ратних љекара, али да ово дјело у суштини представља осуда рата јер „рат је смрт“.

“Нагледао сам се рата, искасапљених тијела, просутих дјечијих мозгова, посљедњих трзаја људи који су на мојим рукама умирали” – прича доктор Ждрале.

Ждрале, који је у рату формирао Општу болницу Kасиндо, која је прерасла у данашњу модерну болницу под називом „Србија“, рекао је да је у књизи поменуо и појединачно сваког здравственог радника и његов допринос у збрињавању рањеника и повријеђених на сарајевском ратишту.

Овај прослављени ратни доктор се у књизи присјетио како је са доктором Миланом Пејићем, 1992. године основао ову болницу и како је на кухињском столу радио сложене хируршке операције у фармеркама.

Доктор Ждрале је сјећајући се почетка грађанског рата у БиХ, навео да су Срби постали сувишан народ у Сарајеву, без заштите, а често и без имовине, али и без живота.

Говорећи о својим ратним друговима, здравственим радницима, он је истакао да су били и на првој и на задњој линији, често у прилици да изгубе и главе, јер су болнице на том подручју око Сарајева биле гранатиране.

“Наш здравствени батаљон морао је да буде спреман на све” – рекао је Ждрале, који је замјерио неким политичарима и личностима у постратном периоду што су ишли у Сарајево на извињење и додворавање, што им, како каже, може служити на част.

О књизи је говорио и Драган Kалинић, тадашњи ратни министар здравља Републике Српске и Ждралов саборац, који је истакао да је ова књига и документарна и лична прича, али и „наша прича“ која на најбољи начин показује какви су посебни људи живјели у Сарајевско-романијској регији, али и широм Републике Српске.

Kалинић је рекао да је на Палама створена Република Српска, а да је доктор Ждрале изабрао да остане и да са својим народом дијели добро и зло, умјесто да оде, као и да је стручну помоћ пружао свима, без обзира на националност и вјеру, па је тако један од првих пацијената била Бошњакиња која се породила.

“Строго смо поштовали норме међународног права и високе медицинске критеријуме” – рекао је Kалинић, напомињући да су све болнице у Сарајевско-романијској регији, остале трајни симбол позадинске борбе српског народа за опстанак.

Kалинић је указао и на неправду која се десила према доктору Ждралу, наводећи да је био смијењен са мјеста директора болнице Kасиндо и да је био „жртва међустраначке расподјеле плијена“, што ће остати велика људска брука, али да је за овог љекара највећа сатисфакција поштовање породице, колега и становника Источног Сарајева.

Јово Kосмајац, који због проблема са грлом није могао да говори, а чије је излагање прочитала његова кћерка Слађана, истакао је да је ова књига монографија и непроцјењив извор података, са потресним описима, гдје се аутор опредјељује за човјека, спашава животе и бораца и цивила, док презире дезертере.

Наводећи да књига може да послужи за учење о ратној хирургији, али и о оснивању здравствених институција и стварању Републике Српске, Kосмајац је предложио да се изгради спомен-обиљежје здравственим радницима тадашњих ратних болница у Сарајевско-романисјкој регији.

Ратни доктор Здравко Ждрале је рекао да ова може да буде брана покушајима ревизије историје и извртању теза о српском народу, те да приказује кроз какву су голготу пролазили српски народ Сарајевско-романијске регије и здравствени радници.

Академик Мирко Шошић је рекао да је ово антипропагандна књига о рату, те указао да је током рата Сарајево било подијељено на муслимански центар и на српску периферију, при чему су у муслиманском дијелу остале све медицинске институције, а у српском само некадашња Болница за плућне болеснике у Kасиндолу.

Он је као илустрацију тадашњег тешког рада љекара, навео да су дежурали и по 24 часа, а да се дешавало да им пукне и Ахилова тетива од напора.

Извор: srna.rs