Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају преподобну Пелагију и Таису.

Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом тјелесном љепотом Пелагија је употребљавала своју љепоту на душевну пропаст и себе и других. Бјеше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповиједаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповијед о Страшном Суду и казни грјешника.

И та ријеч је толико потресе и измијени, да се она наједанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте гријехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско.” Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је потом, као њена духовна мати, утврди добро у вјери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осјећајући притисак многобројних гријехова својих и грижу савјести, она се ријеши на велики подвиг. Своје огромно богатство, гријехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, гдје се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. Послије три године посјети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посјети после неколико дана, нађе тијело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се гријеха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег.

Тропар (глас 8):

У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, слиједила Господа Христа. Дјелима си учила презирати тијело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Пелагијо, радује се дух твој.

Преподобна Таиса

Извор: Фондација Пријатељ Божији / Википедија

Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота бјеше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се ријеши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дјело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи гријехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савјест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање биједнима она се упути у један дјевојачки манастир, према упутству св. Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хљебу и води. Пред смрт је посјети св. Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и послије кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости, други ученик св. Антонија, у визији видје у рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 21 / 08 октобар.